Поклоничко путовање

Путевима јунака

14. 09. 2012

 

 УЧЕНИЦИ 39.КЛАСЕ НА СВЕТОЈ ГОРИ

 

Након великих школских обавеза и труда који смо уложили како бисмо постигли што боље резултате, дошао је жељени летњи распуст. Овај ћемо памтити по незаборавном искуству посете средишту наше духовности, Царској лаври манастиру Хиландару и Светој гори Атонској.

 Пошто је за ово путовање било огромно интересовање међу ђацима наше класе, организоване су две групе путника. Једни су путовали почетком, а други средином јула.

Манастир Хиландар, загрљен средоземним ниским шумама, освојио нас је својом лепотом већ на први поглед. Само сазнање да стојимо на земљи којом је свакодневно корачао духовни отац нашег народа, Св. Сава, у нама је будило осећај поноса и задовољства што смо његови потомци. Причешће крај Богородице Тројеручице, незабораван час веронауке испод чудотворне лозе која расте и гроба Св. Симеона Мироточивог, богатство хиландарске ризнице, пењање на пиргове Св. Саве и Св. Милутина, заједничка обедовања у старој каменој трпезарији, корачање летњим стазицама до мора боси, баш онако како је то чинио Св. Сава, слике су које ће трајно у нама чувати најлепша сећања. Један од нас, који до сада није био крштен, а то је силно желео, наш другар Славко Ћурчић, имао је ту част да се крсти у светогорским водама на начин како се то чинило у апостолска времена, потапањем у море.

Целодневно пењање на Атос, врх Православља, 2033 м.нв. доживљај је који је за нас будуће официре од великог значаја. На великој врућини, у дивљини, били смо упућени једни на друге читав дан и ноћ, спавали смо у војничким врећама за спавање на врху Св. Горе. Ујутро смо са поносом високо подигли српску заставу.

Последњег дана смо се мало опустили у прелепом Егејском мору у симпатичном месту Уранополису. Након тог смо се пуни утисака вратили својим кућама.

 На овај пут нас је повео наш вероучитељ о. Јован Бабић, а у једној групи је са нама био и наш начелник класе, мајор Радослав Јоцић. 

    

 

ВИДОВДАН НАД ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ     
 

Коначно је освануо и тај дуго очекивани дан када смо ми, ученици Војне гимназије 38.класе, на челу са нашим вероучитељем и духовним оцем Јованом Бабићем, кренули у Грчку, на Крф, држећи се стаза којима су корачали српски јунаци.

Цео пут је био врло узбудљив, као и сваки други када смо у заједници. Сутрадан, ујутро смо коначно угледали границу те, у нашим срцима дуго очекиване, Грчке.

Тог топлог јутра смо посетили Метеоре, место које одушевљава својом лепотом. Били смо у најстаријем и највећем манастиру који се ту налази. После подне, искрцали смо се на Крф, а нешто касније смо озарених лица стигли у хотел. Истога дана на нашој кожи не осетимо то Јонско плаво море.

Обишли смо некадашње гробље Дринске дивизије Српске војске, имање које је један стари Грк, отац седморо деце, поклонио нашим јунацима скоро век раније. Све ове обиласке су пратиле наше српске, родољубиве песме! Обишли смо и цркву Успења Пресвете Богородице, где смо целивали Њену чудотворну икону. Све ове лепоте које смо „удисали“ свакога јутра,по подне су дочаравале крфске плаже. А свако вече смо имали слободан излазак у град.

Главни дан, па и суштина овог путовања, био је, наравно, 28. јун, Видовдан. То јутро је било посебно и изузетно битно у нашим животима. Упутили смо се у главни град Керкиру... Ах, како је само било неописиво! Обишли смо две цркве, а у једној од њих смо имали прилику да многи од нас, по први пут у животу, у заједници служимо Литургију на српском, грчком и руском језику. Такође смо се и причестили. Поклонили смо се и целивали мошти Св. Спиридона, иначе заштитника тога острва, и Св. Царице Теодоре. Сви смо нестрпљиво чекали тренутак када ћемо закрочити на Видо, и дочекали смо... Срца су нам лупала. Задржали смо се крај споменика подигнутог у знак захвалности братском крфском народу, а затим смо отишли у Маузолеј српских ратника из Првог светског рата, где смо сви заједно оджали парастос нашим великанима! Видели смо и камени крст, који је краљ Александар Карађорђевић подигао 1922. бесмртним херојима. Степеницама смрти, којима су век раније спуштани упокојени и бацани у воду, спустили смо се и на чврсте стене крај Плаве гробнице. Један од другара је изрецитовао истоимену песму, „Плава гробница“. Над Плавом гробницом смо сви заједно громогласно отпевали песму „Тамо далеко“. Свакако, врло битна је била посета Српској кући и сусрет са њеним кустосом, господином Љубомиром Сарамандићем, који нам је све детаљно испричао о Србима у Првом светском рату!

Након тога, у подне, у Дасији нас је дочекао свечани видовдански ручак. Последње вече је било јединствено и с неке стране заслужено. То вече је организовано, како смо га назвали, „свеобухватно српско вече“, где смо се ми са још неким Србима са острва окупили у једном бару и прославили све претходне дане уз пратњу наше домаће, српске музике. Потрошили смо и оно мало гласа што нам је остало...

У повратку ка нашој вољеној Србији, направили смо паузу у Солуну где смо имали прилику да видимо велики споменик Венизелису, великом пријатељу српског народа у Првом светском рату.

И, шта још додати, ах, много је тога. Ово су само неке најкраће црте свега онога лепог што смо доживели за тих 7 дана. Још, за крај, захвалили бисмо се најодговорнијим људима за ово духовно-световно путовање, који су били ту уз нас све време, чували нас и пазили.

    

Верзија за штампу

 

A+ A-

Претрага

Календар

« Јун 2017 »
ПонУтоСреЧетПетСубНед
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930 

Последње вести

Важнији линкови

Пратите нас