Данас смо се са великом тугом опростили од дугогодишњег професора и психолога Војне гимназије Валерија Вање Љубичића. Данас нису туговали само чланови породице професора Вање, већ и бројни пријатељи и више од пет хиљада некадашњих војних гимназијалаца.

Валерије Љубичић је рођен 8. априла 1946. године у Сомбору, као син официра, народног хероја и носиоца партизанске споменице, Радоја Љубичића и мајке Љубинке. Основну школу је започео у Београду, а наставио у Брежицама и Задру. Гимназију је похађао у Задру, Сплиту и Пироту, а Психологију је завршио на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Своју каријеру у Војној гимназији започео је давне 1973. године, као млад психолог и заједно са школом се развијао и постао једно од најпрепознатљивијих имена у историји наше школе. У Војној гимназији, у школи, како је сам говорио, „коју је неизмерно волео“, провео је читав радни век и постао њен доајен. Његови савети одисали су мудрошћу и искуством, а његови психолошко-педагошки методи гарантовали су успех у васпитном раду са ученицима.

Професор Љубичић је за ученике био човек великог ауторитета, спреман да на прави начин, без околишања, уочи проблем и помогне у превазилажењу истог, а за колеге је био узор, подршка и велики пријатељ. Својим претпостављенима, поред пријатеља, представљао је и увек поузданог стручног сарадника и саветодавца.

Његова највећа заслуга за војску и војно образовање огледа се у бројним генерацијама ученика Војне гимназије које је дочекао на капији школе, учио их на прави начин како се воли отаџбина и као младе људе пуне врлина испраћао на Војну академију, а одатле у часне официрске каријере.

Као врсни ронилац и велики љубитељ водених спортова, несебично је преносио своју љубав према својим хобијима и на војне гимназијалце и то на такав начин да они за њих постану и више од хобија.

И када је отишао у пензију 2011. године, Војна гимназија није отишла из његовог срца и душе. Често се враћао својој „другој кући“ и увек је имао праве речи и савет, а ми смо се увек радовали поновном сусрету и дочекивали га како доликује.

Данас смо се опростили од човека који је ценио поштење, одговорност и који је увек стављао општи интерес испред личног. Данас смо се опростили од великог човека, професора и психолога за пример.

Драги наш професоре, нека Вам је вечна слава и хвала!